Za razliku od noćnog programa subotnje večeri, kojim su dominirali ženski izvođači, Reut Regev je sinoć bila jedina, ali dama sa moćnim oruđem u rukama. Na BJF-u je promovisala svoj debi album This Is R Time objavljen prošle godine. Izraelska trombonistkinja je na binu izašla u elegantnoj haljini i „štikliranim“ sandalama, a onda izvela jednočasovnu demonstraciju ubojitog baratanja pomalo nezgrapnim instrumentom. Iza sebe je imala podršku kontrabasiste Marka Petersona i bubnjara (a ujedno i supruga) Igal-a Foni-ja. Punoći celokupnog zvuka doprinele su i njihove ritam deonice, koje su varirale od teškog basa do mekog, tankog zvuka činele. U pauzama između pesama, šarmantna džezerka je zabavljala prisutne anegdotama. Time je pokazala da je svesna prisustva slušalaca i da iza trombona vidi svet u kome, između ostalog, pronalazi inspiraciju za rad. Tako je svoj nastup završila kompozicijom „Montenegro“, nadahnutom kratkim boravkom u Crnoj gori pre nekoliko godina.
Dok su montirali scenu i instrumente za sledeći nastup, posetioci festivala su koristili pauzu da u „chill out“ zoni ispred Velike sale pokvase grla i pazare albume Reut Regev i Magnus-a Lindgren-a.



Velika zakašnjenja kojima su počinjali „Ladies Night“ koncerti, sinoć se nisu ponovila. Jason Moran & The Bandwagon su zasvirali tačno u 21h. Moran je veštinom svojih prstiju za klavirom, smislom za improvizaciju i modernizaciju klasične jazz svirke elektronskim matricama, kupio poštovanje okupljenih ljubitelja džeza. Kompozicije su uglavnom počinjale odabranim hip-hop, jazz, monolškim ili isečkom nekog zvuka iz okoline na koji se Moran nadovezivao sviranjem. Bubnjar Nasheet Waits i basista Tarus Mateen su na sceni bili i proizvođači ritmičke pozadine pijanisti, a ponegde i ravnopravni učesnici u (na momente) divljim, sviračkim digresijama maestra Morana. Nakon desetominutnog bisa, publika je američkog muzičara ispratila aplaudirajući na nogama. Kao što su na početku kratko pozdravili sve u sali, a onda pustili muziku da govori, tako su se i na kraju jednom rečenicom zahvalili na podršci i povukli se u bekstejdž.



Čast da u nešto neformalnijem i opuštenijem stilu zatvori 26. BJF, pripala je Magnus-u Lindgren-u. Kao i Reut Regev pre njega, švedski saksofonista je na festival „doneo“ svoje aktuelno studijsko izdanje pod nazivom Batucada Jazz (2009). Ljubav prema džezu koju je na tom albumu objedinio sa svojom opčinjenošću brazilskom sambom, pokušao je da prenese i kroz svoj nastup u SKC-u. Ljudi su uživali u neobičnom muzičkom spoju, ali ne baš onako kako je Lindgren priželjkivao – kroz igru. Plesnom „vajbu“ njegove muzike nedostajala je jačina, a ritmovima koji pokreću je falio kontinuitet. Taman kad bi publika na podijumu „uhvatila zalet“, uleteo bi solo na saksofonu ili klarinetu. Izbor Magnusa Lindgrena kao izvođača koji će zaokružiti četvrto veče festivala nije bio sepektakularan, ali je bio korektan. Prava živost atmosfere se osetila tek pred kraj, kada je publika pozvala bend na bis. Ipak, ljudi koji su pola sata posle ponoći krenuli iz SKC-a, vratili su kući pozitivnu energiju koju su u ovaj prostor doneli na početku večeri.

Fotografije sa koncerta

tekst - duŠica kovaČ
fotografije - nebojŠa miĆkoviĆ